Општина Куршумлија – основни подаци и географски положај
Куршумлија се налази у средишњем делу јужне Србије и територијално припада Топличком округу. Простире се на површини од 952 км2. Смештена је на ободу Куршумлијске котлине и окружена бројним узвишењима. Захвата горњи слив реке Топлице и њених притока, Косанице и Бањске, и простире се на југоисточним падинама Копаоника и северозападним обронцима планине Радан.
Долином реке Топлице и Косанице пролази важан магистрални и железнички правац Ниш – Прокупље – Куршумлија – Косово Поље. Преко Блаца, Куршумлија је путним правцем повезана са Брусом, Копаоником, Крушевцем и Београдом.
Центар Општине, градско насеље Куршумлија, налази се на 386 м надморске висине и лежи на три реке – Топлици, Бањској и Косаници. На територији општине Куршумлија постоје три бање – Луковска, Куршумлијска и Пролом, као и светска атракција и природно добро од изузетног значаја – Ђавоља Варош. Од Београда је удаљена 296, Лесковца 73, Крушевца 71 и Приштине 61 км. Рељеф је брдско планински, а клима умерено континентална.
Историјски контекст
Природне одлике куршумлијског краја – топли извори, рудно богатство, блага клима, плодно земљиште, богато шумско побрђе, пашњаци и повољан географски положај, представљали су повољне услове за насељеност овог краја, још током праисторијског периода, о чему сведоче археолошки налази и остаци неолитских насеља.
Црква Свете Тројице у Куршумлији, саграђена 1902. године
Током периода Римске империје, на месту данашње Куршумлије, развијало се значајно насеље Ad Fines, што значи „на крају”. Настало је као станица уз познати римски пут Ниш-Љеш и означавало је последњу тачку која је у административном погледу била обухваћена градском територијом античког Наисуса. О богатом античком наслеђу Куршумлије, сведоче бројни археолошки артефакти: новац, полуге, надгробни и вотивни споменици, миљокази, наоружање, посуђе, остаци некрополе и гробница у порти манастира св. Николе. Значајно римско насеље и лечилиште развијало се и на простору данашње Куршумлијске бање, које је у римско време носило назив Aqua Basianarum. Нема сумње да су се у овој древној бањи од костобоље лечили имућнији Римљани о чему такође сведоче поједини споменици.
За време византијске доминације у околини Куршумлије подигнут је велики број утврђења и цркава. Насеље добија име Топлице, које се први пут помиње 1019. године у повељи византијског цара Василија II Бугароубице.
Током друге половине 12. века Топлицом влада Стефан Немања као удеони кнез. На месту данашње Куршумлије он ће у периоду од 1159. до 1168. године подићи своја прва два манастира посвећених светом Николи и светој Богородици. Пошто су куполе ових манастира биле покривене оловом, које је давало бљештав одсјај, место је добило назив Беле Цркве. Ова прва два манастира имала су изузетан значај за српску средњовековну државу. У манастиру св. Николе било је смештено седиште топличке епископије, а у његовој непосредној близини развијао се и веома важан манастирски трг, на коме се између осталог продавала и богата руда сребра.
У доба Турака у Куршумлији је било смештено седиште локалне турске власти, док се српско становништво повлачи у неприступачне крајеве. Доласком Турака место мења свој назив у Куршумли Килисе / Kurşunlü Kilise (тј. Оловна Црква). Насеље овај назив задржава све до времена ослобођења српског народа од Турака, када се помиње као Куршумље, и најзад као Куршумлија, након 1878. године.
За време првог српског устанка Карађорђеви устаници су седам година држали крај око Луковске Бање а четири пута нападали Куршумлију, док је Станоје Главаш 1806. ослободио и држао кратко време. Куршумлија је од Турака ослобођена 19. јануара 1878. године.
У Првом светском рату Куршумлија је постала позната по Другом “Гвозденом” пуку и Топличком устанку из 1917. године, чији је званични предводник био Коста Пећанац. У овом рату Куршумлија и околина су претрпели велике људске и материјалне губитке.
У Другом светском рату Немци су окупирали Куршумлију 12. априла 1941. године. Бугари су окупирали град и околину 25. марта 1942. године, све до ослобођења 28. августа 1944. године.
Куршумлија је прву пошту добила 1881. године, први урбанистички план града урађен је 1888. године, хотел „Европа“ изграђен је 1892. године, а прва болница 1903. године.
У време ослободилачких ратова од 1912. године до 1918. године, а посебно у Топличком устанку 1917. године, једином у тада поробљеној Европи, Косанички срез је претрпео велике материјалне и људске губитке: 2.503 становника је страдало, 1.955 кућа и 6.954 помоћних објеката је спаљено.
У Првом светском рату Куршумлија је ослобођена 14. октобра 1918. године.
У Другом светском рату Куршумлија је дала значајан допринос ослобођењу земље од фашистичког окупатора. Овај крај је дао два народна хероја: Дринку Павловић и Александра Војиновића. У Другом светском рату Куршумлија је ослобођена 28. августа 1944. године на Велику Госпојину.
Трагови прошлости
Куршумлија обухвата простор древне и слободарске Горње Топлице и Косанице, која у себи, крије странице и трагове прошлости још увек систематски недовољно истражене.
На месту данашње Куршумлије налазило се насеље из најстаријег времена под називом Ad Fines.
Из доба Римљана пронађени су трагови древних цивилизација: два миљоказа, која датирају из времена цара Марка Аурелија и новац цара Филипа. У близини Светог Николе откривена је римска некропола. У околини Куршумлије вадила се руда олова, гвожђа, цинка, сребра и злата. Овуда је водио чувени Римски пут, касније Дубровачки друм, којим су богати трговачки каравани носили робу из Дубровника у Цариград. Дуж пута подизани су објекти, кастели, који су обезбеђивали караване од друмских разбојника и истоврмено служили за коначиште и замену коња.
Око топлих извора куршумлијских бања стари Римљани су зидали каде у којима су служени војници, легионари и црквени великодостојници лечили костобољу. О томе сведоче трагови пронађени у Куршумлијској Бањи где високи легионар захваљује нимфама на излечењу.
Околина Куршумлије добија велики значај у 12. веку у доба Немање. Беле Цркве се помињу као манастирски трг. Сава Немањић је овде основао Белоцркванску, касније Топличку епископију, са седиштем у манастиру Светог Николе у којој је рукоположио првог епископа.
Регион Копаоника био је највећа рудоносна област на Балкану. За време владавине краља Владислава овамо долазе Саси да копају руду. У доба краља Милутина и цара Душана, према досадашњим истраживањима, рекогносцирано је (поново откривено) више од 250 топионица ливница и ковница руде.